OVČIJU VUNU NIKO NEĆE!
ZAKON O UPRAVLJANJU OTPADOM ZABRANJUJE I STROGO KAŽNJAVA PALJENJE I NEKONTROLISANO BACANJE VUNE.
OVCE SE MORAJU JEDNOM GODIŠNJE ŠIŠATI. ŠIŠANJE KOŠTA OKO 400 DINARA PO JEDNOJ OVCI. OD NJE SE DOBIJA OKO TRI DO ČETIRI KILOGAMA VUNE SA KOJOM PROIZVOĐAČI NE ZNAJU ŠTA DA RADE. SKLADIŠTA ČEKAJU NEĆE LI NEKO DA DOĐE DA JE KUPI. PLAĆA SE 10 DO 30 DINARA PO KILOGRAMU.
U našim današnjim uslovima u Srbiji ovce se uglavnom koriste za proizvodnju mesa i vune. Ali, nekada se i od vune dobro zarađivalo, danas ona nikom, čak ni da je poklonite džabe, nije potrebna.
Vuna se na ovcama striže jednog godišnje, nastupanjem toplijeg vremena obično maja ili juna. Vuna je bila nekad među neprevaziđenim i vodećim sirovinama tekstilne industrije.
Iako uzgajivači ovaca u Srbiji imaju dvostruko manja stada nego nekada, oni polovinu proizvedene vune ne uspevaju da prodaju. Ovce se, kažu stručnjaci, gaje zbog mesa, jer je to put brze zarade. Od vune nema vajde. To je i ekonomski i ekološki problem! Stočari koji imaju stada ovaca kažu da bacaju vunu! Niko neće da je otkupi jer je vuna bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta ni ne isplati.
Bez obzira na to što niko neće da kupi vunu, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim ruhom teškim dva ili tri pa i više kilogama, leto ovce teško preživele. Za ovčijeg frizera mora da se izdvoji najmanje 350 dinara po jednoj ovci, a za kilogram vune se dobijao po 30 dinara.
ZANATLIJSKIH RADNJI koje su češljale vunu za ručne radove gotovo da i nema, jer nema tražnje za njihovim uslugama. U selima su tkalje retkost, a pletilja je sve manje. Pored toga što je vunu teško prodati nije je lako ni baciti, iz više razloga. Ona jeste laka, ali je otporna i teško gori. Ipak, stočari koji ne vide drugo rešenje je pale, a oni koji to ne čine zakopavaju je ili bacaju na javne i divlje deponije.
A da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe pola veka!
Ovo je ekološki problem.
U PKS Srbije kažu da bi proizvodnja vune u Srbiji postala atraktivna, neophodna je pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Potrebno je da se napravi strategija. Podsetimo da je sprska vuna u svetu još uvek poznata. Sve do devedesetih godina prošlog veka, do vremena ratova i sankcija, vunarska industrija Srbije izvozila je 95 odsto proizvodnje.
OD VIŠE STOTINA NEKADA, DANAS SE NA PRSTE JEDNE RUKE MOGU NABROJATI PREDIONICE VUNE. ONE POSTOJE SAMO U ZLATIBORSKOM KRAJU, PIROTU I DIMITROVGRADU. NAJVEĆA “KOSTEKS” DOO, IMA POSEBNU MISIJU JER PROIZVODI PREDIVO ZA PIROTSKE ĆILIME, DOMAĆE PROIZVOĐAČE TEPIHA, ALI I VUNICU ZA PLETENJE VUNENIH JORGANA.
MEŠTANI NEPRISTUPAČNIH SELA NA PEŠTERU, pored brige kako da napoje stoku, imaju problem i šta uraditi sa vunom! Zimski kaputi ovcama smetaju leti, a posle šišanja već godinama čuvaju se na tavanima ili završe na smetištu.
Na Pešterskoj visoravni uzgaja se oko 40.000 ovaca. Posle sezone šišanja ostane oko 80 tona vune stočarima koja im zadaje glavobolju. Kupaca skoro da i nema, a vuna se gomila na tavanima.
Za ručno šišanje jedne ovce, kažu potrebno je oko petnaestak minuta, pa je lako izračunati koliko vremena teba domaćinu za stado od 300 ili 400 ovaca. Vuna je u selima bila 10 dinara po kilogamu. To je tužno. Mi imamo i nekui vunu od četiri godine. Stoji na tavanu, niko je neće. Ovce moraju da se ošišaju, jer stvarno na ovu vrućinu koja stiže one da nose to runo isto je kao da mi nosimo kaput, kaže Edina Baltić, iz sela Ursule na Pešterskoj visoravni.
PEŠTERSKI KOMBINAT NEKAD JE ZAPOŠLJAVAO 3.000 TKALJA. Dragocena tekstilna sirovina nekada se izvozila čak u Englesku, a ćilimi od pešterske vune krasili su i carske odaje u Turskoj.
,,Pre je neko i dolazio ovde. Menjali smo vunu za kocke soli. Sad nema nikog. Ima pet godina niko se nije pojavio. l nekad je vuna bila na ceni i tu su se pare zarađivale, kaže jedan od stočara.
Iako je organska vuna u svetu sve skuplja i traženija kao sirovina u proizvodnji odeće ii proizvoda za domaćinstvo, runo sjeničke ovcee najčešće završava na deponiji.
Iako tehnologija nije zaobilšla ovaj posao pa su neki majstori ovce počeli da šišaju električnim mašinicamaa, Milan Marković, iz sela Gornaj Gorevnica kod Čačka kaže da je jedan od retkih majstora koji svakog maja oštri svoje makaze i šiša ovce po svim selima. Imam i svoje stalne mušerije. Tokom sezone stižem da ošišam oko 500 ovaca, kaže Milan. Ali sve je manje onih koji se odlučuju za ovaj posao, a da biste zaradili oko 1.000 eva za mesec dana potrebno je da imate volju za radom, oštre makaze i laku ruku. Milan ima volje da svoje znanje prenese i na druge, ali nema na koga. Makaze se naoštre jednom godišnje i one mogu da vam posluže tokom čitave sezone. Posao može lako da se savlada, a najteže od svega jeste da uhvatite ovcu i vežete je dok traje friziranje. On ističe da se ovce uplaše električnih mašina, stvaraju im i stres i tako se unervoze. Dešava se da ih često i vrh mašinice ,,ugrize’’, pa ostaju ožiljci. Stoga je ipak najbolje raditi sa starim proverenim makazama. Na kraju radnog dana, šišati ovce možda i nije toliko atraktivno. Kao i pojedina druga zanimanja i friziranje rasnih pasa, ali ono što je najvažnije, a vezano je upravo za ovaj psoao jeste činjenica da ruke često možda jesu prljave, ali obraz je uvek čist!
